Epizoda 10. Godišnji odmor je rad na drugoj lokaciji

Kad počne moj godišnji umor, odmah krenu i hitnoće mojih suradnika. Svima javin kad iden na godišnji i da ću bit po planinama di jedva ima signala. I da me ne gnjave osim ako baš netko ili nešto umire.

Pa krene lavina poruka koje sve redom počinju sa: “Znam da si na godišnjem, ali…“

Evo samo dio onoga šta mi dolazi iza tog “ali”:

-„…daj vidi jesam li dobro popravio članak. Sutra mi je rok za poslat ga nazad u časopis.“

-„…rado bi te navela kao suradnicu u projektu pa mi pošalji hitno svoj životopis prilagođen ovako.“

-„…moja mentorica je na godišnjem, a ti si pouzdana i uvijek mi daš dobar savjet, molim te pročitaj moj doktorat do sutra-prekosutra da ga mogu poslat povjerenstvu do nedilje kad ja idem na godišnji.“

-„…možete li mi samo napisati pismo preporuke? Ono, kvalitetno. Treba danas. Za stipendiju. Velika lova, bilo bi šteta ne prijavit se.“

„…baci mi pogled na ovo iz privitka. Trebam to poslat u Brisel. I ne požurujem te, bez brige. Kad stigneš. Ali bilo bi idealno danas do 17:00.“

-„…možeš li se samo kratko spojit na Zoom? Nećemo duže od pola sata.”

A svi su fini, pristojan neki svit, pa mi na kraju ljubazno dodaju: „Uživaj na godišnjem, dobro se odmori. Blago ti se, i ja bi sad u planine, ovde je pakleno vruće.“

A to je samo ono što nit je moj posao, nit je bilo dogovoreno ranije da to postane moj posao.

Naravno, dolaze i poruke za poslove koji stvarno jesu moji. Ali ne bi tribali bit hitni.

Za rad koji san poslala u časopis urednik traži popravak u roku od 2 dana. Ignoriran ga. Ma kakva dva dana, jel on normalan? To su oni doli iz južne hemisfere okovani ledon pa nemaju šta drugo radit nego – radit.

Draga Australijo: kod nas je lito. Mozak se gasi kad temperatura priđe 25.

Kad prođu ta dva dana urednik piše pasivno-agresivnu poruku svim ko-autorima i žali se na mene svima njima da nisam popravila rad u zadanom roku. Pa mene svi oni zatrpaju ponaosob porukama u kojima pitaju jesam li živa i kako se meni moglo dogodit da promašin neki rok.

Pa se javlja moj diplomand: „Zapeo sam s ovom statistikom. Ubit ću se. Odustat ću od faksa. Ja ovo ne mogu. Jeste vi živi? Niste se valjda polomili na godišnjem. Poslao sam vam tablicu prije 3 dana.“

Onda suradnica na nekom istraživanju: „Nisi mi se javila osam dana. Je li to znači da si odustala od naše suradnje? Dižemo ruke od ovoga?“

Ukratko, u akademskoj zajednici ako si malo nedostupan, to može značit samo dvi stvari: ili si umra, ili si odusta od znanstvene karijere.

A za me je netko jednom prosuo da meni godišnji odmor znači rad na drugoj lokaciji. Izgleda da se to pročulo.

Pa na godišnjem postajen Objedinjeni Hitni Znanstveni Prijem (OHZP), koji bi triba valjda radit 24/7. Ili možda Hitna Znanstvena Služba Spašavanja (HZSS).

Dakle, svi vi kojima nešto triba hitno riješit, samo pričekajte da oden na godišnji. Tada mi (očito) počinje znanstveno dežurstvo.

I ne zaboravite mi za taj godišnji riješit beneficirani staž.

“Sama si za to kriva”. Jesam li?

Meni je prilično fascinantno da se ljudi ovako ponašaju. Sve je to nečiji nepristojan komod. Ti komodni ljudi nešto bi uz moju pomoć rješavali sad i odmah jer svoje poslove nisu dobro isplanirali i jer svoje vrijeme i potrebe cijene više nego vrijeme drugih ljudi. Pa očekuju da će im drugi ljudi biti na raspolaganju bilo kada. Ako je netko na godišnjem odmoru, tim ljudima se ne javljajte s očekivanjima da će vam raditi uslugu i rješavati vaše hitnoće kad vama padne na pamet. Osim ako ih za to dobro plaćate – a da je to tako, to bi već bilo ugovoreno, i takve situacije ovaj tekst i ne pokriva.

“Sama si si kriva, navikla si ih”, kažu mi dobronamjernici. “Isključi mobitel, poklopi laptop, ne odgovaraj, pa će naučit.”

Ali ja na te poruke tijekom godišnjeg uopće ne odgovaram.

Pa ako ste vi osoba kojoj se ne javljam: živa sam, nisam odustala od znanosti, a svi vaši poslovi riješit će se i bez mene. Ili sa mnom – kad se za to stvore uvjeti.

#liviabezdrame
#godisnjisdramom


27. srpnja 2026.